До чланства у ЕУ преко ГМО и на сигурну штету Србије

Вашингтон од Брисела захтева да укине све рестрикције везане за генетички модификоване организме и дозволи њихову продају на тржишту Уније. Притисак на Брисел је толики да се он прелива и на земље кандидате од којих Европска комисија тражи да испуне захтеве које ни сама ЕУ још није спремна да прихвати.

 

 

Србија планира у наредних годину дана да испуни све услове за улазак у Светску трговинску организацију, укључујући усвајање новог закона о генетички модификованим организмима, изјавила је шефица преговарачког тима са Европском унијом Тања Мишчевић и додала да тренутно “не знамо шта једемо јер нема добрих механизама контроле”, а да ћемо, када будемо имали законодавство усклађено са ЕУ бити “много боље заштићени".

Звучи лепо на прву лопту, али иза бриге за заштитом грађана у ствари се крије известан безобразлук и извртање теза. Пре него што уђемо у далеко компликованије поље које се тиче истинске потребе за увођењем ГМО и производа од ГМО на територију Србије, позабавимо се оним што је очигледно и прво упада у очи. Да бисмо били “заштићени” и да бисмо “знали шта једемо” не треба нам нови закон, него је потребно доследно спровођење већ постојећег законодавства. Наиме, Закон о генетички модификованим организмима који је усвојен пре пет година веома је једноставан и недвосмислен: “Ниједан модификован живи организам као ни производ од генетички модификованог организма не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије”. Ако ово није довољно да нас заштити и осигура да “знамо шта једемо”, какав је то закон усклађен са ЕУ потребан? Са друге стране, треба имати на уму да ни ЕУ није по овом питању усклађена сама са собом и не зна како да се постави у односу на овај проблем, па је јуна ове године, после петнаест година натезања и четири године преговарања, пронађено лаконско решење којим се предвиђа да се одлучивање о ГМО са Брисела пренесе на национални ниво и тако притисак који САД врше на Унију пребаци на поједине државе чланице од којих многе немају довољно снаге да се одупру вољи Вашингтона и великих корпорација.

Трговински тројански коњ

Противници ГМО производа унутар саме ЕУ, чије је законодавство још претерано рестриктивно из визуре ГМО лобиста, сматрају да већ постоји одређени парадокс у европској регулативи и да САД покушавају да на мала врата, преко Трансатланског трговинског споразума, “угурају” ГМО у Европу. Организација “Пријатељи Земље” анализирала је трговински споразум који је ЕУ постигла са Канадом крајем септембра, који се сматра обрасцем по којем ће се правити и споразум са САД, и дошла до закључка да је Брисел већ пристао да дозволи низак ниво ГМО контаминације у храни и семену. Поред тога, писмо бившег шефа Европске агенције за безбедност хране, које је процурело у јавност показује спремност Европе да се, у оквиру споразума са Канадом, повећа увоз генетички модификоване уљане репице. Европски грађани, који су у више наврата јасно износили своје противљење ГМ храни, тренутно су заштићени европским законом који предвиђа “нулту толеранцију”. Ако буде посигнут, трговински споразум са САД ће бити највећи трговински споразум у историји, а он умногоме зависи управо од спуштања европских безбедносних стандарда и закона који се сматрају “проблематичним” за индустрију ГМО. Амерички преговарачи и корпорацијски лобисти захтевају лабавија правила за увоз генетички модификованих производа тврдећи да “нулта толеранција” представља препреку за трговину и штети пословању америчких извозника. Они желе да Брисел дозволи увоз хране и семења које је помешано са генетички модификованом храном или семењем, чак и у случајевима када овакав производ није дозвољен унутар ЕУ. Ово би значило да пољопривредници и грађани не знају да ли храна или семење које купују садржи ГМО и да би Европљани могли конзумирати недозвољене генетички модификоване састојке који нису прошли никакву безбедносну анализу. Да ли усклађивање са оваквим законодавством вама личи на корак ка остваривању декларисаног циља Тање Мишчевић да потрошачи у Србији буду “много боље заштићени” него што је сада случај?

Европска комисија снажно је одбацила наводе да би споразум о трговинском партнерству омогућио северноамеричким компанијама да заобиђу европске прехрамбене стандарде. Споразум “неће променити начин на који ми у Европи регулишемо питање ГМО. Европски комесар за трговину Карел де Гухт је то јавно истакао у много наврата. ЕУ има своје црвене линије у преговорима и ГМО је једна од њих”, речено је британском листу “Гардијан” у Европској комисији. Ипак, документа различитих америчких и канадских владиних агенција и трговинских организација указују да америчке фирме врше снажан притисак да се омогући улаз ГМ производима на европско тржиште, што би представљало значајно кршење садашњих стандарда, у име слободне трговине. Северноамеричко удружење извозника житарица и Национално удружење за житарице и прехрану позвали су на “смањење и уклањање свих мера у вези са биотехнологијом (еуфемизам за генетички модификоване организме) које тренутно ограничавају или спречавају трговину житарицама и уљарицама и њихових прехрамбених деривата”. Овоме се прикључило и Америчко удружење произвођача соје које је саопштило да се трговински споразум “мора тицати и кључних европских политика у вези са биотехнологијама које су дискриминишуће у односу на америчке извознике”. Ово укључује и укидање европских политика о означавању и праћењу производа који садрже ГМО и залагање за лабавији приступ који би подразумевао означавање одређених производа са “без ГМО”, чак и ако се не може за њих не може(брисати подвучено) гарантовати исти ниво чистоће, као што предвиђају садашњи стандарди. Амерички произвођачи наводе да се ГМ производи “не смеју стигматизовати”. Активиста организације “Пријатељи Земље” Мјут Шимф рекао је да “биотехнолошка индустрија, која се суочава са непријатељском јавношћу и политичким противљењем ГМ храни, користи своје лобистичке моћи да би преко овог споразума, попут Тројанског коња, европско тржиште отворила за храну контаминирану ГМО”. Он наводи да је европско право да заштити своју околину и грађане у самој сржи европских споразума и да оно не може бити једноставно отписано прихватањем неког трговинског споразума. “Једном када Европа прихвати низак ниво ГМО контаминације, постоји озбиљна опасност да ће постојећи заштитни механизми бити просто одувани. Овај трговински споразум са Канадом показује да су европски преговарачи спремни да олако продају грађанска права и еколошке заштите зарад профита индустрије”, упозорио је Шимф. Мишчевић која, као главни преговарач Србије са ЕУ изгледа није упозната са овим трансатланским преговорима и опасношћу да се Брисел нађе у ситуацији да измени сопствена правила, тврди, међутим, да ЕУ одобрава увоз и узгој генетски модификованих култура, али тек након сложеног механизма провере и одобравања, при чему овакви производи на тржишту морају бити јасно обележени, а узгој се може и суспендовати уз позивање на безбедносне разлоге. Као што смо видели, ово је већ сада само делимично тачно, а питање је до када ће потрајати.

ГМО парадокс

Парадокс који смо поменули, а у којем се по питању ГМО налази ЕУ, јесте тај што садашњи режим европских регулатива везаних за ГМО предвиђа de facto мораторијум на узгој одређених ГМ култура, као што су кукуруз и соја, док се истовремено идентични ГМ производи могу увозити из других држава. Тако је, на пример, ЕУ у 2012. ГМ усеве узгајала на мање од 100.000 хектара (скоро све је генетички модификован кукуруз који садржи токсин који убија инсекте), док су ГМ усеви исте године у свету узгајани на 160 милиона хектара. Истовремено, Европа увози ГМ кукуруз из САД, соју из Јужне Америке, а сточну храну из САД, Бразила и Аргентине. Управо у исти парадокс ЕУ и САД желе да увуку и Србију. Ни једни, ни други не захтевају од Србије да дозволи производњу ГМО, него да дозволи њихов промет и употребу. Ово је потврдила и сама Тања Мишчевић рекавши да нам је “довољно нам је да донесемо пропис који је у складу са ЕУ”, што “значи да нема експлицитне забране увоза и извоза ГМО”. У овогодишњем извештају Европске комисије о напретку Србије у европским интеграцијама од Србије се јасно тражи „даље прилагођавање“ прописа у вези са ГМО, односно „финализација учлањења Србије у СТО”, која “остаје зависна од усвајања закона о ГМО који је у сагласности са правилима СТО, као што су тражиле Сједињене Државе“. Да не буде нејасноћа: ЕУ од Србије тражи да током својих европских интеграција испуни захтеве Вашингтона које (за сада) ни сама ЕУ не испуњава. Овај парадокс уочава и агроекономиста др Миладин Шеварлић, који указује на “двоструке стандарде ЕУ”. “Једни стандарди важе за државе чланице, а други се постављају пред земље кандидате и на тај начин се Брисел практично реваншира за притисак који трпи од лобија корпорација и Вашингтона и тај притисак пребацује на терет трећих земаља, које можда никада нећебити примљене у Унију, а то сигурно неће бити пре 2020”, рекао је он и упитао “зашто би Србија толико година унапред предала на тацни своје тржиште и довела се у последњи стадијум егзистенцијалног ропства”. Шеварлић упозорава да је крајњи циљ присилног увођења ГМО у Србију “уништавање свег (природног) семена и одузимање слободног приступа семену” чиме се успоставља потпуна контрола над пољопривредом и прехрамбеном индустријом земље.

Мишчевић је у свом пледоајеу за либерализацију законодавства о ГМО рекла да “Србија треба да избегне замку да прилагођавање ЕУ у области спољне трговине посматра као политичко питање будући да то подразумева поништавање садашњих уговора о слободној трговини, укључујући и споразум са Русијом и ЦЕФТА” и поручила да је реч о чисто економским питањима и да је потребно пронаћи прави начин да се Србија преоријентише и искористи друге, много веће могућности које ће се с приступањем ЕУ отворити за преференцијалну трговину са великим тржиштима Северне Америке, Азије и Африке. Тржиште Северне Америке би у том случају можда (ако ЕУ постигне трговински споразум са САД) било “отвореније” за Србију, али из оно мало што је у овом тексту поменуто о трговинским преговорима Брисела и Вашингтона можемо наслутити колико је то на нашу, односно европску, корист. Са друге стране, поставља се питање која то азијска или афричка тржишта нама ЕУ може отворити? Кинеско? Индијско? Тржиште земаља евроазијске уније? Или можда тржиште нове, постгадафијевске, Либије, Египта или Јужне Африке? И Шеварлић поставља питање “шта је то што Србија добија чланством у СТО?”. “Што се тиче пољопривредних производа, ми можемо да их продајемо целом свету. С друге стране, наша индустрија је на нивоу једне четвртине онога што смо имали 1980-их осамдесетих година и са таквом слабом и технолошки застарелом индустријом ми немамо никакву перспективу на светском тржишту.  Најбољи доказ за то су тзв. иностране инвестиције које Србија високо субвенционира (10.000 евра по радном месту неквалификованог радника) ради спајања три жице различите боје, и то у индустријским зонама или чак и у објектима где смо пре 30 и више година производили ТВ у боји и рендген апарате!  Зашто уништавати оно у чему имамо изврстан потенцијал и стално растућу тражњу – посебно производа који нису контаминирани ГМО, а то је наша производња хране?”, рекао је он.

Шеварлић је указао и на друге економске аспекте из којих увођење ГМО у Србију не доноси никакву корист земљи. Према његовим речима, само за куповину семена, ако би Србија прешла на узгој ГМО семена соје (за 170 .000 ха) и  кукуруза (за 1.250.000 ха), годишње би морало да се потроши пола милијарде долара, што је један и по аграрни буџет Србије. Оцењујући да “Србија нема никакву шансу да буде конкурентна на тржишту ГМО”, Шеварлић је рекао да би прави пут за Србију био да се “приклони интегрално контролисаној конвенционалној и органској пољопривреди, која годишње остварује раст од по 30 одсто” и да само у ЕУ око 10 одсто потрошача, односно око 50 милиона људи, тражи органске производе. “Иза напора да се на српско тржиште уведу ГМ производи крију се искључиво профитерски интереси ГМ компанија. Нас притискају два лобија. Један су моћне мултинационалне компаније које производе ГМО и амбасаде њихових земаља, док други представљају њихови лобисти у Србији – корумпирани или уцењени политичари, мизерно поткупљени новинари и анационални научници – које ГМ компаније финансирају на међународним научним скуповима и протежирају у појединим међународним часописима”, рекао је он.

Антрфиле

Министри бирају послушне и крију спискове

Први проблем је што чланове Стручног савета за билошку сигурност именује министар пољопривреде, а не Народна скупштина? Тако произилази да министар бира себи одане људе, који ће му послужити као научно-стручни алиби за промену Закона о ГМО. Други проблем је што је списак чланова тог националног савета недоступан јавности и што они не пролазе никакву контролу да ли су у сукобу интереса због директних или индиректних веза са ГМ компанијама? Њихов научни кредибилитет не могу бити истраживања перунике (lat. Iris L.)коју нико у свету још није генетички модификовао, већ дугорочни резултати истраживања утицаја ГМО на биодиверзитет, а у садејству са пратећим тоталним хербицидима и на земљиште и водотокове, односно коначно на здравствену безбедност хране од ГМО. Не смемо заборавити трагичне последице болести „лудих крава“, за  које нико из индустрије сточне хране и од инспекцијских служби, а камоли министара пољопривреде ни у једној држави нису одговарали. И сада нас опет, преко стоке коју хране са ГМ сојом и кукурузом, и кљукају хормонима раста, увлаче у глобални нехумани in vivo experimet са несагледивим последицама за нашу децу и децу њихове деце. А историја нас је много пута опомињала да ће све оно што задеси биљке и животиње кад тад задесити и људе који су на „врху ланца исхране“ – истиче Шеварлић..

Непожељна децентрализација

Све власти у Србији у последњих 14 година куну се у децентрализацију тврдећи да је одлуке битне за ово друштво важно доносити на што нижем, локалном нивоу. Децентрализацију гласно заговара и ЕУ. Очито је, међутим, да када децентрализација доноси нежељене резултате по централну власт, како у Београду, тако и у Бриселу, онда ју је пожељно игнорисати. У Србији је, наиме, 111 општина и градова, у којима живи 85 одсто становништва наше земље, једногласно донело декларације против ГМО. Шеварлић, који је један од иницијатора ове акције, указује да ово, међутим, нема никаквог ефекта на централне власти. “Да ли ће и 95 посто од 250 „народних“ посланика у Скупштини поштовати вољу грађана општина који су их изабрали или свог партијског вође? Ако политичари не верују већини одборника у Србији, зашто не распишу референдум да се народ изјасни да ли је „За“ или „Против“  ГМО? Докле год нема поштовања народне воље, него се слуша само воља партијских лидера, у овој земљи неће бити напретка”, рекао је он.


RTS kao propagandista Monsanta

Preuzmite dokument (PDF)


Otvoreno pismo povodom medjunarodnog dana Zadrugarstva u 2012. medjunarodnoj godini zadruga.

Dokument možete preuzeti ovde...

 

Originalni izvor: http://www.makroekonomija.org/category/0-miladin-sevarlic/


 

 

 

Poljoprivreda po modelu EU.

Originalni link

Preuzmi pdf dokument ovde


Izazovi agro politike

Zašto je ovakvo stanje u poljoprivredi?

DAES - Društvo agrarnih ekonomista Srbije (Serbian Association of Agricultural Economists) Prof. dr Miladin Ševarlic, predsednik DAES

Izvor: http://agroprofit.com/Templates/sasa%20dragin.html

Dvadeset prvi vek je vise nego izvesno vek ekonomije znanja, a prednost i konkurentnost izmedu pojedinih privreda ce se ogledati u tome koliko primenjuje ekonomiju znanja. Jos je Teodor Sulc pri dodeli Nobelove nagrade za ekonomiju 1979. godine izjavio da je siromastvo pokazatelj nepoznavanja ekonomike poljoprivrede. Razlog siromastava jedne zemlje nije to sto je ona agrarna, vec zato sto neekonomicno proizvodi hranu. Imajuci to u vidu mi moramo shvatiti da je najveca rezerva srpske poljoprivrede u saznavanju neznanja. Obzirom da se danas nalazimo u situaciji da je nivo prinosa i nivo prirasta po jedinici kapaciteta ispod ostvarenog od pre dvadeset i vise godina, zamislimo da dosegnemo samo taj nivo. A zamislimo koja ce tek biti razlika izmedu nivoa proizvodnje od pre dvadeset godina i proizvodnje zemalja koje baziraju svoju ekonomiju na ekonomiji znanja.

Agroprofit: U vise navrata su predstavnici ministarstva poljoprivrede, poljoprivredu izdvajali kao jednu od retkih grana koja je ostvarila suficit u spoljnotgovinskoj razmeni. Nedavno ste izjavili da je jedan deo tog suficita zbog sve manjeg broja stanovnika u Srbiji, sta je ostali deo tog suficita?

Prof. Dr. Miladin Sevarlic: Vise nego izvesno je da prvi rezultati popisa stanovnistva ove 2011. godine pokazuju da nas je manje za 380.000 u odnosu na 2002. godinu. Tako da ako pomnozimo 3 obroka dnevno sa 30 dana, pa sa 12 meseci, rezultat je pola milijarde obroka na godisnjem nivou, pa puta jedan dolar po obroku, dobijamo pola milijarde dolara suficita po osnovu demografskog gubitka, onosno manjeg broja stanovnika. Druga trecina suficita je na osnovu broja gladnih i nedovoljno ishranjenih stanovnika u Srbiji. Setimo se da je i u kampanji „prazan tanjir“ i „strajk gladi protiv gladi“ procenjeno da ima oko pola miliona gladnih. Pola miliona puta tri obroka je milion i po obroka. To pomnozimo sa 30 dana, pa sa 12 meseci, je vise od pola milijarde na godisnjem nivou.Treca trecina suficita je iz dela pada nivoa standarda gde oni koji i imaju odgovarajuci kvantitet nemaju kvalitet. Kad bi postojala vece kupovna moc gradana povecala bi se potraznja za uvoznim poljoprivredno-prehrambenim proizvodima da bi upotpunili asortiman koji imaju potrosaci u drugim zemljama sa vecom kupovnom sposobnoscu. Na taj nacin gledano, mi bi bili na nuli u spoljnotrgovinskoj razmeni. Na zalost, mislim da ce se nastaviti ovaj trend demografskog gubitka u narednim godinama i decenijama kaze Profesor Sevarlic. A imacemo suficit u razmeni, i neuporedivo vece resurse za proizvodnju od ostalih drzava u Evropi.

Agroprofit: Profesore vi ste predsednik Drustva agrarnih ekonomista Srbije, koliko se rec agrarnih ekonomista postuje i koliko ce uticati na agrarnu politiku u ovoj i narednim godinama? Koliko cuju oni sto o tome odlucuju o onome sto vi govorite?

Prof. Dr. Miladin Sevarlic: Moram da kazem da bez obzira na ponekad disonantne stavove po pojedinim pitanjima, koje imamo mi agroekonomisti u odnosu na oficijelnu agrarnu politiku u Srbiji, imamo dobru saradnju sa svim ministrima. Druga je stvar koliko oni uvazavaju to, ali je nasa obaveza da izlozimo svoje stavove, koji treba da budu ekspertski, a stvar je politicara hoce li ih uvaziti ili ne. Oni bi trebalo i da snose posledice, mada vidimo ne snose. Iskustvo iz svih zemalja ukuljucujuci i SAD - koji imaju najmocniju agrarnu administraciju, ukazuje da nijedna zemlja nije toliko bogata da moze formirati drzavnu administraciju koja bi nadomestila sve ono sto mogu da pruze strucnjaci na univerzitetima, institutima, savetodavnim sluzbama, zadruznim savezima, u poslovnim agrobiznis asocijacijama itd. Nema te zemlje koja to moze da uradi. Primer iz Hrvatske koja je u predpristupnim pregovorima i pripremi za pristupanje Evropskoj uniji napravila nacionalne timove od oko 1.000 strucnjaka iz razlicitih oblasti poljoprivrede a u svrhu pristupanja Evropskoj uniji. Kod nas smo bili svedoci da o sadrzaju onih delova sporazuma izmedu Srbije i Evropske unije koji tangiraju problematiku harmonizacije sa  zajednickom agrarnom politikom EU ili izjednacavanje carinskih stopa, niko osim politickog establismenta nije imao pojma. Cak ni petnaestak dana nakon potpisivanja tog ugovora, ni naucno-strucna a kamoli sira javnost nije imala uvid u sadrzaj tog dokumenta. To recito govori da se prakticno iza ledja javnosti donose dokumenta a ona tangiraju sve nas. Mislim da je to najveca slabost  nase politike, jer posledice su vise nego ocigledne. Mi smo nase trziste i proizvodjace izlozili konkurenciji proizvodjaca, odnosno zemalja koje su od 1957 godine enormno ulagale sredstva u proizvodnju, kako bi povecali konkurentnost svoje poljoprivrede, i sad treba da se na nasem trzistu nosimo sa tim zemljama. Njihov parametar obima proizvodnje po jednom poljoprivredno aktivnom  stanovniku je 7 do 10 puta veci od proizvodnje naseg poljoprivredno aktivnog stanovnika. Takvu nekonkurentnost ne mozemo izdrzati ni sad a kamoli od 1. januara 2014 godine.

Agroprofit: Novca u budzetu nema dovoljno za sve sto drzava treba da pokrije. Izazova je mnogo, koje su tacke po vama koje drzava treba najpre da pokrije da bi se poljoprivreda pokrenula sa mesta na kom jeste?

Prof. Dr. Miladin Sevarlic: Hteo bi da istaknem da za razliku od drugih postsocijalistickih zemalja Srbija je sticajem nesrecnih okolnosti bila u prilici da iskoristi negativna iskustva svih postsocijalistickih zemalja. Ona je mogla da slabosti u tranziciji ublazi, spreci ili anulira. Na zalost ona to nije uradila vec je cinila greske koje ni te zemlje nisu uradile. Primera radi, mogli smo komparativno preduzeti mere kao u Sloveniji, s obzirom na slicne uslove, ambijent i agrarnu strukturu u kojima smo bili. Tako smo mogli koristiti njihova iskustva i primeniti u praksi. Ocigledno da je interes politicara bio iznad nacionalnog interesa i da ostavke politicara nisu dovoljna satisfakcija za stetu kuju trpimo kao drzava i kao nacija.

Preuzeto: 27.12.2011. u 21.33 h


Bez dugoročnog rešenja – uskoro novi problemi                      

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić izjavio je danas Tanjugu da je dogovor poljoprivrednika i vlade "iznuđeno pomirenje" i da će se, bez dugoročnog rešenja, problemi ponovo manifestovati u narednom periodu.
Ševarlić je ocenio da će "doći do pobune ogromnog dela proizvođača Srbije koji ne dobijaju ni dinara subvencija", a koji, prema njegovim rečima, obuhvataju 83,3 odsto registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
On je precizirao da subvencije tri godine zaredom, od 2009., kada je napušten sistem subvencioniranja po hektaru svih registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, ne dobija 375.000 od sadašnjih 450.000 registrovanih gazdinstava.
Ševarlić je kazao da 74.000 gazdinstava koja su u sistemu zemljoradničkog penzijsko-invalidskog osiguranja (PIO) i koja dobijaju subvencije po hektaru od 2009. godine, čine svega 16,7 odsto od ukupnog broja registrovanih.

On je dodao da ta gazdinstva čine svega 9,6 odsto od ukupno 780.000 zemljoradničkih gazdinstava, koliko je u Srbiji bilo po popisu 2002.
"Subvencije ne dobijaju ni zemljoradničke zadruge, čak ni za prvih 100 hektara, ni poljoprivredna preduzeća", naveo je Ševarlić.
On je istakao da radnici u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima plaćaju približno 15 do 20 puta veće doprinose i poreze od poljoprivrednika koji su u sistemu zemljoradničkog PIO.
Kada je reč o poljoprivrednim gazdinstvima čiji je posed veći od 10 hektara, Ševarlić je rekao da ne postoje potpuni podaci o njihovom broju, ali da se procenjuje da posedi površine od 10 do 100 hektara obuhvataju oko 19.000 gazdinstva.
"Oni dobijaju oko 80 odsto ukupnog iznosa subvencija po hektaru, ako je prošlogodišnji nivo (subvencija) bio oko 12 milijardi dinara, oni će dobiti oko 9,6 milijardi, a to je više nego što je ovogodišnjom preraspodelom izrazito skromnog agrarnog budžeta ukupno predviđeno za tu namenu", kazao je Ševarlić.

On je dodao da je predviđeno da iz budžeta za 2011. godinu za regres po hektaru bude izdvojeno svega 8,6 milijardi dinara.
Ševarlić je napomenuo i da je 2009. godini bilo svega 84.000 korisnika subvencija, u 2010. godini 10.000 manje, a da će, prema procenama Ministarstva poljoprivrede i trgovine, taj broj u ovoj godini biti još manji.
On je kazao da se zalaže da za ponovno uvođenje davanja svim registrovanim gazdinstvima, ali po određenim kriterijumima, uključujući i razlike u nivou subvencija prema klasi zemljišta.
Ševarlić je kao primer da naveo da posedi u Vojvodini koji imaju prvu klasu zemljišta treba da dobiju manja sredstva od gazdinstava na Pešteru sa osmom klasom zemljišta, jer u Vojvodini ostvaruju veći prihod po osnovu prirodne plodnosti zemljišta.
"Srbija mora napraviti temeljnu analizu agrarne politike, jer praktično imamo Ministarstvo poljoprivrede i koncept agrarne politike koji tangira samo jednu desetinu privrednih subjekata (u poljoprivredi) i sa takvim konceptom, naša zemlja nema šta da traži u pridružovanju i harmonizaciji sa zajedničkom agrarnom politikom", zaključio je Ševarlić. (05.06.2011 14:25)    
 


 
BEOGRAD, 11.06.2011

Neophodna temeljna rekonstrukcija agrarne politike

Predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije Miladin Ševarlić izjavio je Tanjugu da je neophodno izvršiti temeljnu rekonstrukciju koncepta domaće agrarne politike i u taj proces uključiti najveći mogući broj poljoprivrednih subjekata.

Takođe, kompletan sektor agroprivrede treba da bude baziran na ekonomiji znanja, jer su to "najmanje investicije koje se najbrže efektuiraju i daju najveći profit", istakao je Ševarlić, profesor na beogradskom Poljoprivrednom fakultetu.
 
Merama agrarne politike treba obuhvatiti poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge, kao i ona gazdinstva koja nisu u sistemu zemljoradničkog penzijsko-invalidskog osiguranja (PIO) i ne dobijaju "ni dinara subvencija po hektaru", a koja, prema Ševarliću,

obuhvataju 83,3 odsto od 451.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
 
Ševarlić je naglasio i da postojeću strukturu subvencija treba izmeniti u korist onih poljoprivrednika koji su dominantnije orijentisani ka stočarskoj proizvodnji, jer je učešće stočarstva u strukturi bruto-društvenog proizvoda (BDP) poljoprivrede "nedopustivo malo".
 
To učešće trenutno iznosi svega 28 odsto, "što je neprimereno za bilo koju evropsku zemlju i stvara disbalans koji je i uz značajnija ulaganja u stočarstvo nemoguće otkloniti u periodu kraćem od pet ili šest godina", naveo je ovaj agrarni stručnjak.
 
Ševarlić je istakao da je povećanje stočarske proizvodnje neophodno kako bi kroz nju bio prerađen deo ratarske proizvodnje, ali i zbog iskorišćenja najvećeg dela "nus" proizvoda iz biljne proizvodnje.
 Kako je Ševarlić objasnio, sporedni produkti iz biljne proizvodnje se ne mogu iskoristiti ni na jedan drugi način osim u stočarstvu ili eventualno u proizvodnji bioenergije.
 "Mi za sada imamo samo jednu bioenerganu u Dragačevu koja ovih dana treba da bude puštena u probni rad", kazao je Ševarlić, uz opasku da smo "zakasnili sa ulaganjima u alternativne izvore energije".
 "Mogli bi da napravimo verovatno oko 2.000 mini bionergana i na taj način obezbedimo ekološke izvore energije, zaposlimo mnogo ljudi u ruralnim područjima, uredimo ta područja koja su prilično zapuštena i poboljšamo našu energetsku poziciju u narednom periodu", ocenio je profesor.
 

Ševarlić je upozorio i da je "dosadašnji koncept agrarne politike, posebno u 2009, 2010. i u 2011, uključujući i poslednji dogovor zemljoradnika koji su nedavno protestvovali u Vojvodini i Ministarstva poljoprivrede, doveo do ogromnog regionalnog disbalansa".
Kako Ševarlić tvrdi, u 2010. godini je 76 odsto subvencija po hektaru (he) dodeljeno  registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima na području Vojvodine, a svega 24 odsto u centralnoj Srbiji, što je za "posledicu imalo da su poljoprivredu napuštali sitna gazdinstva i izrazito su povećane neobrađene oranične površine".

Prema statistici, neobrađene oranice kreću se do 250.000 ha, a od toga je svega 15.000 ha u Vojvodini, rekao je Ševarlić i dodao da stručnjaci na terenu procenujuju da bi se "moglo desiti da je u stvarnosti ta površina čak i duplo veća".
Pritom, u sistem subvencija po ha nisu uključene ne samo površine pod voćnjacima i vinogradima, već ni livade i pašnjaci, a to je destimulativno za pašnjački način uzgoja stoke u brdsko-planinskim područjima, pre svega govedarstva i ovčarstva, kayao je Ševarlić.
Ševarlić je ukazao i da je prosečna površina farme u Evropskoj uniji (EU) ispod 20 ha oranica, što je petostruko manje od površine koja se kod nas subvencionira po registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu.
Pri tome, nastavio je Ševarlić, u Srbiji je sistem subvencioniranja zasnovan na odnosu čak 1:200, jer obuhvata gazdinstva od 0,5 do 100 ha oranica.
U takvom sistemu, prema proceni Ševarlića, 57.300 gazdinstava sa posedom do 10 ha (72 odsto ukupnih korisnika subvencija) dobija svega 2,57 milijardi dinara ili 21 odsto ukupnih subvencija.
Na drugoj strani, samo 10.200 gazdinstva sa posedom većim od 30 ha (12,8 odsto ukupnih korisnika subvencija ili svega 1,3 odsto ukupnog broja zemljoradničkih gazdinstava u Srbiji) dobija čak 6,55 milijardi ili 54,3 odsto od ukupno 12 milijardi dinara isplaćenih na ime subvencija po hektaru, zaključio je Ševarlić.